Tri dana po srpskim Alpima (Zlatibor i Kopaonik)

Zbog veoma toplog vremena i gužve koja na moru vlada u vrhuncu turističke sezone, pala mi je pamet ideja da nekoliko dana provedem na planini. Logičan izbor u ovo doba godine su svakako najlepše srpske planine – Zlatibor i Kopaonik. Do njih se lako stiže, a i uz put ima mnogo zanimljivih mesta koje vredi posetiti. Odluka je brzo pala pa sam u društvu sa mojom lepšom polovinom prošlog četvrtka (03.08.2006.) krenuo na put.

Dan prvi…

Za početni pravac sam izabrao autoput prema Nišu da bi nakon isključivanja kod Malog Požarevca i skretanja prema Mladenovcu stigao do prvog odredišta.

To je Orašac, tačnije Marićeviča jaruga u kojoj je donesena odluka na se podigne Prvi srpski ustanak. Sam kompleks je mali, ali vrlo lepo uređen prostor sa prilaznom stazom, mostićem preko potoka i česmom pored koje se nalazi sam spomenik.

Osim spomen parka, u neposrednoj blizini se nalazi i mala crkvica sa zvonikom i muzej koji možete posetiti ako želite da obnovite svoje znanje iz istorije.

A pored glavnog puta možete videti spomen školu koju je meštanima obećao još Kralj Petar I a sagradio njegov sin Aleksandar. Ispred škole se nalazi i vrlo lep spomenik Karađorđu.

Sledeća stanica je samo nekoliko kilometara dalje prema Aranđelovcu. To je pećina Risovača koju nikako ne smete propustiti. Lako je pristupačna i veoma lepo uređena a dočekaće vas i vodič pa nećete imati problema tokom obilaska.

Dalje sam nastavio putem preko Rudnika i Čačka da bi na samom ulazu u klisuru skrenuo levo sa ciljem da posetim neki od čuvenih manastira koji se ovde nalaze. Nakon nekoliko kilometara put se naglo sužava i vodi kroz šumu pa je bliskost sa prirodom zagarantovana.

Meni je trebalo skoro pola sata da stignem da manastira Sretenje, mada moram da priznam da je vožnja bila izuzetno prijatna. Sam manastir se nalazi na jako lepom mestu, skoro na vrhu planine Ovčar tako da od njega puca pogled na celu dolinu.

Samo nekoliko kilometara niže niz planinu se nalazi manastir Svete Trojice. Iako zauzima nešto manju površinu, meni se jako dopalo kako su usklađeni svi njegovi sadržaji.

Pošto je već bilo vreme za ručak, napravili smo pauzu pored veštačkog jezera.

Ostatak dana je prošao u vožnji do Zlatibora. Saobraćaj na magistrali je u ovo doba godine veoma živ, pa se uglavnom vozi u koloni iza nekog šlepera mada ima i onih koji se ne obaziru što im neko dolazi u susret već pretiču kao da su sami na putu. Što se tiče smeštaja, ako na Zlatiboru nameravate da provedete samo jednu noć, teško ćete naći sobu u privatnom smeštaju. Gužva je tako velika da se vlasnicima ne isplati da se trude oko “prolaznih” gostiju. U tom slučaju vam preostaju samo hoteli mada vam ovaj u kome smo mi prenoćili ne bih preporuèčo. Jednostavno je preskup za ono malo komfora koji nudi.

    

Zaključeno je komentarisanje.