Tara, User Manual

Najlepsa planina Srbije. Kraljica srpskih planina. Misticna i mocna. Oaza netaknute prirode.Fabrika crvenih krvnih zrnaca i dobrog raspolozenja. Nenad i ja smo imali zadovoljstvo da jedan lep septembarski dan provedemo u njenom krilu.

Tara u meni uvek izaziva jaka osecanja. Posebno sam vezan za tu planinu, kazu najlepsu u Srbiji. Kao dete od desetak godina ovde sam leti provodio po mesec dana od letnjeg raspusta. Cini mi se da nema drveta sa kog nisam skidao letece tanjire i loptice badmintona. Svaki odlazak na Taru, u kasnijim automobilskim godinama, je danima sa uzivanjem pripreman. I sam put preko Debelog brda i Bajine Baste je svojevrsno uzivanje. Od Lazarevca do Tare ima oko 120 km, i to se ne moze preci bez 2 sata voznje. Bar ja nisam uspeo. Pa ni ovog puta. Od kako sam kupio motor, mastao sam o odlasku na tu planinu. Sticajem okolnosti, stalno je nesto drugo dolazilo na red. Odlazak gore motorom morao je biti nesto specijalno, jer je to kombinovanje dva velika zadovoljstva. Zato mi je bilo drago sto sam gore isao sa covekom koji tamo nije nikad bio, a zna da ceni lepotu predela kroz koji prolazi.

Pauk (Nenad) je dosao ranije nego sto sam ocekivao, tako da se isplatilo to sto sam i ja ranije ustao. Popili smo kafu, malo diskutovali o predstojecem putu i nekim vaznim zivotnim problemima. Za to vreme sam ja ugurao poslednje stvarcice u kofer i bili smo spremni. Neverovatan je taj osecaj polaska na celodnevni put, za koji znate da ce donositi samo zadovoljstvo. Pocetne kilometre smo gustirali, vozili dosta lagano, nebi li taj osecaj trajao sto duze. U takvoj opustajucoj voznji smo stigli do Valjeva. Na ulasku popunismo rezervoare Frivinda i Afrike i prebacismo se u Tesnjar na burek. Bili smo puni pozitivne energije i to se osecalo, jer smo sa ljudima u pekari razgovarali kao da ih vec dugo poznajemo. Sijali smo od srece, mada ja izgleda malo vise jer je burek sa sirom bio masniji. Od pekarice starom kaldrmom krecemo ka izlasku iz Valjeva prema Pocuti. I uhvatismo se puta za Debelo brdo. Ovde jedno upozorenje. Nekoliko kilometara iza Valjeva se na obe kolovozne trake puta nalazi neka crna skrama, kao da je neka vrsta ulja zalepljena na asvalt, tacno po kolotecinama. To je toliko glatko da sam u povratku gledao na toj povrsini svetlo reflektovano sa znakova. Zato se mora pazljivo voziti uskom trakom izmedju crnih tragova.Dolazimo do gradilista brane, gde obilaznica krece desno novom trasom puta. Dan divan, nebo tamno plavo, brda okolo zelena. Asvalt iz snova, oivicen belim linijama. Krivine blage, brze. Pravca skoro da nema, jednostavno se motor prevaljuje iz jedne krivine u drugu, osecaj kao da sam na skijama. Posle desetak kilometara takvog puta nova deonica se vraca na staru trasu. Od tog mesta treba biti oprezan, jer smo vec u planinskom delu, voda na mnogo mesta prelazi preko kolovoza, ima odrona, kamencica, sitnih rupa… ali moze lepo da se vozi. Zastajemo na prvu pauzu posle Valjeva, znate kako je Predeo neverovatan, na tom mestu stajem kad god prolazim.

Ovog puta tu pasu bikovi, jedan pod rucnom, drugi ne skidajuci oka sa nas. Ogromno drvo prosto mami da se sedne u hladovinu i blene u plavicastu daljinu… Uzivanje u voznji se nastavlja sledecih dvadesetak kilometara, uz stalno puckanje u usima zbog penjanja na visinu. Dolazimo do malog planinskog mestasca, Pasna ravan. Neko kaze Pasina, neko Pasna ravan. Kazu, Slovenci greskom odstampali natpise na putokazima kao Pasna ravan, mada je tu bilo mesto nekog pase. Posle rata u Bosni, plaseci se ko zna kakvih razloga, mestani se dosete da se tu ipak napasaju goveda i da naziv koji su Slovenci greskom odstampali moze da ostane. Elem, prodavnica, benzinska pumpa, kafanica, cesma sa hladnom vodom preko puta. Mesto moli da se zastane i popije kafa, koju narucujem jos silazeci sa Afrike. Nenad kosultuje konobaricu i saznaje da nas u sledecim kilometrima ceka najvisa tacka puta Valjevo-Basta. 1092 mnv. Ja sam to naravno znao od ranije

Od te tacke, krece spust ka Bajinoj Basti, prekidan povremenim uzbrdicama, tek da se, na njihovom kraju, baci pogled u daljinu. To nas cesto usporava, jer mnoga mesta zasluzuju fotografisanje. Asvalt opet lep, odrzavaju ga cuveni uzicki putari. Afrika sama ide iz krivine u krivinu, koci, daje gas… ja se tu mnogo ne mesam, vec gledam okolo. Jedno mesto ipak zasluzuje vise paznje, nadam se da slike pokazuju bar malo zasto.

Malo kasnije, ulazimo u prave serpentine, prolazeci kroz zaseok Todorovici. Veci deo vidika je u stvari Bosna, jer je Drina prirodna granica, uglavljena tu negde duboko dole. U svakoj krivini ocekujem da je vidim, kao kada se pri odlasku na more ceka kada ce se plavetnilo ukazati negde daleko. Konacno penusavi smaragdi Drine se pojavljuju, i mi stajemo da to ovekovecimo. Pri tom, Nenad je prosao kroz nesto sto je takodje bilo zeleno i veeliko, a obicno se koristi za djubrenje.

Serpentine se nastavljaju ali vise nisu oivicene borovima vec topolama. Stizemo do Rogacice i nastavljamo ka Basti. Stajemo kod Krivog vira, gde je skela za prelazak Drine. Mesto idealno za kupanje, pod uslovom da se iz hidrocentrale ne pusta bas tad hladna voda. Mestani su mesto zaista uredili, tako da je tu i zidani rostilj, i cesma i drveni stolovi sa klupama svuda okolo. Tu smo u plicaku primetili jednog malog plivaca, koji je dognjurao skoro do nasih nogu!

Nedugo posle, vec smo u gradu. Ulazimo u centar, kad iznenada neko vice “Lalajkooo!” Stajemo, i upoznajemo se sa Krcetom, ili Ere031 sa foruma. Malo popricasmo i dogovor je da se vidimo po nasem povratku sa Tare, u bajkeskom kaficu. Neposredno iz Baste, sa puta za Taru, odvajamo se za manastir Racu.

“Tokom Drugog svetskog rata u mastiru Raca je u periodu april 1941. – 8.jul 1943.god. cuvana najdragocenija knjiga srpske književnosti – Miroslavljevo jevandelje, koje predstavlja najstariju sacuvanu knjigu pisanu na srpskom književnom jeziku. Nemci su 1941.god. opljackali manastir, a 16.oktobra 1943.god. bugarska kaznena ekspedicija je ponovno opljackala manastir i spaljeni su konaci.”

Obilazimo, slikamo, konstatujemo da nema nigde nikog i da pored manastira postoji vodenica. Vise o manastiru Raca na http://www.bbasta.org.yu/manastir_raca

Nenad prilikom pripreme za polazak neoprezno stavlja kacigu na sediste, tako da ova u jednom trenutku pada pored motora. Sitne ogrebotine su malo oneraspolozile Pauka, ali sta je tuje, nastavljamo.

    

Zaključeno je komentarisanje.