Putevi kojima se prolazi

Jedno od bitnijih pitanja kada se planira jedna ovako kapacitetna stvar kakva je Reli Tour around Serbia, jesu i putevi kojima će se Reli kretati. Kada se kaže putevi, nemoguće je misliti samo na njihovu širinu ili dužinu. Pod tim pojmom moraju se razmotriti i njihova kapacitetnost u punom smislu reči, kvalitet podloge, zanimljivost okolnog pejsaža, infrastruktura u smislu zaustavljanja ali i tankovanja gorivom i tako redom sve do bezbednosti kao krunom razmatranja.

U tom smislu, Reli 10 kombinuje razne kategorije puteva, uglavnom birajući puteve sa najzanimljivijim sadržajem u okoloni puteva, a koji se tokom putovanja mogu videti. Iz tog razloga, učešće autoputeva u ukupnoj putnoj mreži Relija, svedeno je na najnužniji deo, odnosno, osim jednog dela od 14 kilometara tokom trećeg dana, predviđeno je u dužinama od 50 do 60 kilimetara samo na početku i na završetku Relija. Posle početka Relija koji kreće autoputem radi lakšeg uhodavanja učesnika u kolonama, prelazi se na stari put sa jednom trakom koji vodi do prvog odmorišta u Sremskim Karlovcima. Putevima sličnog kapaciteta, kvaliteta ali i okolnog pejsaža, posle defilea kroz Petrovaradin, Novi Sad i obilaska čuvenog Mišeluka, nastavlja se uz Dunav, tih, širok i pomalo preteći, sve do uspona na Frušku Goru. Tada se, na opet sličnoj podlozi, krajolik menja u nešto najbolje što prvi Nacionalni park kojim Reli prolazi, može da ponudi. Kapacitet puta je i dalje jedna saobraćajna traka po smeru, ali je užitak prolaska kroz bogate šume zaista ogroman. Ovo je i prvi malo veći izazov, uspon i silazak na i sa Fruške Gore, začinjen serpentinama.

Putevi do i kroz Sremsku Mitrovicu, slične su strukture sve do prelaska mosta na Savi, kada se podloga menja i kroz Mačvu ka Šapcu vodi uglavnom novoasfaltiranim deonicama, sasvim solidne širine. Pritom je krajolik, a naročito u delu koji se svako malo približava Savi, zaista raznovrstan i daleko je od suvoparnih ravničarskih predela. Od Šapca do Valjeva, putevi su u rangu najboljeg što Srbija može da ponudi danas a da se odvija u po jednoj saobraćajnoj traci. Od Valjeva krajolik prelazi u čaroiju prekrasnih Valjevskih planina, dok je struktura puta u smislu krivina, vrlo slična strukturi dela preko Fruške Gore. U tom smislu, uspon do Debelog Brda, drugi je pored izazov za vozače, iako ne preteran i nadasve veoma interesantan, prepun fantastičnih pogleda na obronke Maljena, Suvobora ili Tare, a posebno krivine čuvene Krive Drine.

Deonica posle spuštanja sa Debelog brda ima nešto stariju podlogu ali nema rupa ili odrona koji bi vožnju učinili neprijatnijom ili čak opasnijom. Izbijanje na deo puta uz Drinu predstavlja pravu malu nagradu za sve jer Drina tako menja svoje boje i osvežava obzirom na njenu blizinu samom putu, da se na motoru prosto može osetiti kako i vozaču i suvozaču oduzima dah.

Uspon uz Taru treći je po redu blagi napor za učesnike, protkan živopisnim krajolikom kroz koji se vozi veoma dobrim asfaltom, uz nekoliko većih serpentina. Jednim delom put vodi i paralelno sa prugom i stanicama čuvene Šarganske osmice, pa je sam kvalitet asfalta odlična podloga za uživanje tokom vožnje kroz predele na koje je prosto nemoguće ne skrenuti pogled.

Magistralni pravac ka Užicu je deonica po kvalitetu i širini svoje saobraćajne trake, veoma bliska autoputu. Otprilike u istom rangu je i deonica kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru kojom se stiže do Čačka. Po izlasku iz Čačka kreće se dalje Ibarskom magistralom koja ima veoma dobru podlogu, širinu ali i krajolik kroz koji prolazi. Po prolasku Kraljeva i tankovanju u Končarevu, Ibarska magistrala posred svog sasvim novog asfalta i prateće infrastrukture, nudi i brojne izazovne krivine, prateći dosta dugo tok reke Ibar. Od Raške se ka Kopaniku kreće novim putem preko Rudnice i Vikend-naselja. Put je napravljen prošle godine, i većim delom je presvukao staru, već dotrajalu podlogu. Uspon na Kopaonik je četvrti ispit izdržljivosti i koncentrisanosti,  iako ne pretežak. Silazak sa Kopaonika vodi starim ali sasvim solidnim asfaltom bez rupa i predstavlja prezadnji ispit za vozače na Reliju 10. Od Kruševca se deonicom merljivom sa kvalitetom autoputa, stiže i do kratkog uključenja na autoput Beograd-Niš, odakle se izbija na magistralni pravac Paraćin-Zaječar koji vodi preko jednog lakšeg uspona kod Čestobrodice solidnom asfaltnom osnovom kroz sjajan krajolik nadvijenog Rtnja, do odvajanja za Bor i Borsko jezero. Dalje je put dosta dobar, proširen, sve do odvajanja za Jezero gde je put nešto uži ali svojim živopisnim pejzažima kompenzuje sve svoje sitne nedostatke. Put vodi kroz Brestovačku banju sve do samog Jezera. Istim putem u povratku, na istoj raskrsnici se izbija na širi put prema Boru, gde se odvaja na put kojim se obilaze Kopovi najveće rupe u Evropi. Ovo predstavlja i zadnji pravi ispit na Reliju 10, jer sve što dalje čeka učesnike, goptovo da se može voziti zatvorenih očiju…odnosno, očiju uperenih u predele kroz koje se prolazi. Napuštanjem Bora, izlazi se na verovatno trenutno najbolji put u Srbiji u dužini od 22 kilometra preko Nikolićeva, deonicom koja može stati uz rame svim svetskim jednotračnim deonicama. Iz pravca Zaječara put vodi sasvim solidnom magistralom pored Negotina i tako sve do Kladova.

Od Kladova Reli se kreće uzvodno Dunavskom, odnosno Đerdapskom magistralom na kojoj se u maniru solidnog asfalta, smenjuju fantastični predeli i krajolici. Zadnja etapa vodi od Požarevca delom magistralnim putem solidno kvalitetne podloge i odlične širine, sve do autoputa Beograd-Niš kojim se Reli vraća u Beograd.

Odabrani putevi po pomenutim kriterijumima sigurno nisu baš ono najbolje što Srbija danas može da ponudi motociklistima, ali se nijednog momenta ne spuštaju ispod nivoa koji učesniku Relija garantuje užitak u vožnji, pa makar pritom iziskivao i malo vozačkog znanja, iskustva i veštine.

    

Zaključeno je komentarisanje.