Pundravac 2010

Kada je moja baba htela da kaže za nekoga da ne može da se skrasi na jednom mestu, govorila je da ima pundravca u dupetu. To tačno opisuje situaciju u našoj porodici.

Da li zato što su nam deca porasla ili zato što smo petnaestak godina samo šljakali a slabo koristili godišnji odmor, tek poslednjih godina se ne zaustavljamo. Sve kombinacije: Tanja i ja, mi sa decom, mi bez dece, ja sam, Tanja sama, deca sama…

Avionom…

…kolima…

…brodom…

…roller coaster-om…

i… naravno, motorom!

2010-ta je bila u tom stilu. Iako motor nije uvek bio osnovno prevozno sredstvo, uvek je bio tu negde. Makar ono: Uh… da nam je sad tu naš lepi Intruder…

Upozorenje: Ovo nije klasičan putopis već nekoliko epizida našeg bajkerskog i delimično bajkerskog landranja tokom 2010-te.

PARIZ – GRAD UMETNOSTI, BAJKERA I …

Kraj januara je dobro vreme za putovanje u Pariz. Hoteli i avionske karte su jeftiniji a rasprodaje baš tada završavaju pa su cene najniže. Osim toga, nama je bilo važno što u to doba godine ima manje turista pa su redovi ispred muzeja mnogo kraći. Idealna prilika da deca vide nešto lepo i korisno.

Zašto ovo putovanje stavljam u moto forum? Zato što nam je ono dalo odgovor na dva bajkerska pitanja.
1. Šta rade francuski bajkeri krajem januara i početkom februara?

Odgovor: Isto što i u ostalom delu godine – voze.

Iako je temperatura bila bliska nuli, grad je prepun motora.

Najviše se voze maxi skuteri zbog dobre zaštite. Em toplo em ne isprljaš cipele.

Naravno, ima i svega drugog.

Čak se ni dame ne snebivaju.

Prošle godine u isto vreme padao je sneg i situacija je bila slična. Do duše, tada smo videli nekoliko lepih proklizavanja.

2. Potencijalno bajkerski problem – Šta raditi ako vam u inostranstvu ukradu SVA dokumenta?

Ukidanje viza i mogućnost putovanja po Evropi su velike blagodeti koje su nas, ničim izazvano, strefile. Evropo, stižemo! U velikim Evropskim gradovima rade profesionalci. Najbolji bankari, menadžeri, stručnjaci iz raznih oblasti uglavnom rade u Rimu, Londonu, Parizu… Na žalost, isto važi i za lopove – najbolji ordiniraju baš po tim istim gradovima. Kako su samo uspeli Tanji da ukradu tašnu za 30 sekundi… svaka im čast. I to u Luvru. Ostavila tašnu na stolici da skine jaknu i tašne već nema. Bravo. Pravi madjioničari.

A u tašni – sve njeno i Sofijino. Pasoši, lične karte, tri kreditne karte, sav cash koji smo poneli, dokumenta za stalni boravak u Bugarskoj, mobilni telefon, vozačka dozvola, broj računa u banci, ključevi od kola, ključevi od kuće…

Mi smo bili u civilu, ali treba biti svestan da motoristima preti još veća opasnost da se ovako nešto desi. Kad samo pomislim kako smo po velikim vrućinama, kada stanemo, skidali jakne i kako smo sve ostavljali na izvolte…

Elem, šta treba raditi u takvoj situaciji? Naoružajte se jakim nervima, pripremite stotinak eura za administraciju i pozovite Srpski konzulat. Ako vam se ovo ne daj Bože desi, potrudite se da vas barem pokradu kada je radni dan. U sljučaju da vas opelješe u petak uveče ili za vikend, morate čekati ponedeljak da se konzulat otvori. Do tada ste Monsier Niko.

Obavezno pre puta proverite brojeve telefona za blokiranje kreditnih karti. Tanju je nedostatak istih (otišli sa telefonom) koštao 400 eura.

Iako ultra neprijatna, može da se kaže da je ova situacija imala i dobrih strana. Ostali smo dva dana duže u Parizu. Upoznali smo jednog simpatičnog čoveka koji je došao da u konzulatu posvedoči da je Tanja – Tanja a Sofija – Sofija. Bili smo u francuskoj policaji i shvatili da su vrlo simpatični i ljubazni.

Tanja i Sofija su mogle da se potpuno bezbrižno kreću Parizom, bez straha da će im neko nešto ukrasti.

Posle prvog šoka, rešili smo da ipak ne klonemo duhom pa smo ostatak ”produženog vikenda” posvetili maksimalnom uživanju i zezanju u gradu svetlosti.

Tanja je napravila gest samokažnjavanja i, mada sam ja imao kreditne karte, nije otišla u šoping.

U celoj ludnici koja nas je snašla, na jednoj metro stanici ugledam poster za koncert i ne mogu da verujem. 28. marta – Tangerine Dream u Olimpiji… WOW…

Dolazim motorom, naravno. Na žalost, ni jedan od dvoje ljudi koji su uopšte čuli za ovu psychodelic grupu iz moje mladosti, nije bio raspoložen da na motoru, u martu, predje 2.200 kilometara u jednom pravcu da bi gledao koncert. Propade plan, a baš je bio dobar. Jel da?

    

Zaključeno je komentarisanje.