Na Zlatibor – posao, jagnjetina&pivo i rupa u rupi blues

Sasvim nenadano, imali smo posao koji nas je odveo na Zlatibor. Po običaju krećeno kasnije nego planirano, al Zlatibor je tamo već milenijumima, pa ne će valjda sad otići. Subotica, Novi Sad – preko starog, željezničkog mosta, Fruška gora, deonica preko Venca nas iznova i stalno oduševljava, Šabac, Draginje – mesto za videti. Uskoro počinju obronci Vlašića i vožnja biva sve zanimljivija. Od Koceljeve preko Valjeva do Požege prava uživancija. Put prilično pust, dovoljno širok i pun krivina, rupica, rupa, rupetina i rupa u PM. Kod nas kažu ‚‚ ta, nije vel’ka, mo’š krmaču s prasicima sa’ranit”,  a u neke bi stao i pokoji ministarski kabinet. Ima i krpljenog, ko žvakom i plastelinom, samo nije u živopisnim bojama i ne miriše tako dobro. Uzbrdo, pa nadole, malo pravo, pa oko neke čuke koja je tu izrasla voljom sila nepojmljivih ljudima. Eh, da neka tako nepoljmljiva sila uloži neki kubik novog asfalta i eto 80 – tak kilometara raja za sve koji vole krivinašenje. Na ulazu u Sevojno, kažu obavezna, kontrola dokumenata i standardna pitanja… Kod zlatiborske pijace se nalazimo sa domaćinima, pa pravac gradilište.

A tamo: domaća rakija – prohlađena, laaadno pivo, tepsija puna vrele jagnjetine, dobri domaćini, majstori Crnotravci i Vojvođani. Dobri im ti paganski običaji da na temelje mora krv pasti. Kaća je završavala poslovni deo, dok sam ja završavo pivo i jagnjetinu. Čika Tomo je odradio odličan posao i sad mi bude žao što nisam mogao više.

Uskoro nam se pridrižio i komšija sa sve guslama, koji je CBR-a zamenio stetsonom i pravim konjima, pa sad ima školu jahanja. Sledeći dan Kaća završava preostali deo posla, kupujemo borovnice i oko 3 popodne krećemo kući.

Čajetina, pa levo za Kremnu i Bajinu Baštu. Put lokalni, svakakav, od ravnog, preko grbavog, kao da su krupni šljunak uvaljan u katran lepili na podlogu, do opasnih i dubokih kolotraga, na svu sreću ne opterećen saobraćajem, sem ponekog šleperaša i nesvaćenog, lokalnog Colin McRae-a. Ovde se voze samo oni koji nemaju drugu mogućnost i mi, koji bi eto baš odatle prošli. Usponi lepi, lepa priroda, al’ malo vremena za uživanje.

Penjemo do raskrsnice Mitrovac – levo. Ostavljamo Mitrovac za neko drugo vozanje i spuštamo se ka Bajinoj Bašti.

Od Bajine Bašte do Loznice meračimo uz Drinu. Ovo vredi provozati onako, laloški – natenane, sa dosta slobodnog vremena, koje nam hronično nedostaje.

Put ka Šapcu kojekakav. Malo izgreban, pa oguljen, pa preoran bagerom. Spustio bagerista kašiku pa ko veli ‚‚ jel mož ko dublje od mene”, sve dijagonalno, da zahvati obe trake. Ni majstori sa bušilicama mu nisu ostajali dužni, lepe, pravilne i duboke rupe. Amortizeri samo škljocaju, a Kaća zaječi. Napokon novi asfalt, pa pokušavamo nadoknaditi vreme.

Uspon na Iriški Venac. Na parkingu pauziramo uz kekse i kiselu, kad se javi potmula tutnjava, prvo u stopalima pa kroz noge i kičmu do glave, a iza krivine se pojavi Fap prikoličar pretovaren tucanikom. Spremanje i pokret, al kasno, prošao je sa svojih 7 km/h vukući kolonu za sobom. Krećemo i mi. Auto nije problem obići, al’ prikoličara je na tom potezu frka. Pogledam u nebo, pogladim Brm-Brm po rezervoaru, ubacim u drugu, gas i uspemo da se provučemo. Spust sa Iriškog Venca je zadnja zanimljiva etapa. Dalje je monotonija.

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Početak sezone obećava. Prvo Zlatibor. Tamo smo već bili sa četieri točka, 70%puta sam prespavala na zadnjem sedištu. Radujem se novoj sezoni. OK posao treba odraditi, ali projekat sam dobro uradila pa ni nadzor neće biti veći problem, pogotovo kad znam izvođača.

Istina nadzor sam i prihvatila samo da bismo mogli lepo stići i na Zlatibor. (To nemojte reći investitoru). Do Šapca sve po planu. Mnogo dobre vožnje i puno uživanja. Pre ulaska u Užice, je Vlado ulateo u jednu od mnooogih jama. Kako sam odskočila sa sedišta, doskočila sam leđima na kofer. Momentalno me je oblio hladan znoj. Vlado je odmah stao, pa smo polako stigli do nekog kafančeta, pomogao mi sići s motora, umivanje u hladnoj vodi, koka kola, pa polako dalje. Malo sam se upolašila, al nikom ništa. Stigosmo na Zlatibor bez nekih većih problema. Leđa boluckaju, namestim ruku iza leđa pa ide nekako.

Posao je stvarno bio lagan. Dobri investitori, dobri majstori pa nemaš nikakvih problema. A jagnjetina … ako, ićemo mi ponovo. Sutradan poredimo ostatak papira, dogovorimo se šta im još trebam poslati, pa na pijac. Nigde nema tako ukusne borovnice ko ovde. I nakon toga kući.

Put preko Tare i pored Drine me je opčinio. Obećali smo sebi da ćemo ići ponovo ovim delom puta. (I ostvarili smo samo nažalost po takvoj kiši da s ničeg ne želim ni sećati.) Problemi polako isplivavaju. Leđa sve više i više bole. Vladi ni ne kukam puno. Samo da stignemo kući što pre. Kao lek koji toplo preporučujem suvozačima, kada vam se spava ili imate bilo kakav drugi problem fotoaparat u ruke. Vrlo brzo ćete zaboraviti na sve, a i vaš vozač će biti sretan kada stigne kući i sve ono što je propustio jer je morao obraćati pažnju na put je tamo.

Rezultat modrica na leđima veličina šake, nabijeni pršljenovi u krstima. Modrica prošla, leđa bole i dalje kada dugo sedim ili stojim. A pošto imam najboljeg muža na svetu, napravio mi naslon od sunđera nekih 15 cm debeo, pa se sada vozimo bez ikakvih problema.

Autor abby

    

Zaključeno je komentarisanje.