Moj plavi cvetić

Kada se čovek rodi prvo što oseti prilikom prvog udaha je bol… onda polako počne da uživa u disanju i da se raduje svakom novom udahu, vremenom oseti pravu ljubav ka toj refleksnoj radnji i to traje ceo život,na onaj bol zaboravi veoma brzo, kao da ga nikad nije ni bilo ali to je samo varka, on stoji, čuči negde u nama duboko zakopan i zaboravljen dok ga ne izvuče neko ili nešto, dok se život ne poigra sa tim malim detetom u nama i ne vrati nam to osećanje bola ili ljubavi… ili je to isto… ili ne ide jedno bez drugog….

01.06.2011. Probudio sam se oko 5 ali posteno nisam ni spavao znajuci sta me ocekuje tog dana i narednih par, pogled sa terase razvuče moje lice u osmeh jer su sinoćnji tamni oblaci nestali, a od kise je ostala samo bara ispred moje garaze iz koje sam lagano isterivao motor ne zeleci da probudim komšije, pozdravih se sa mamom i pokojim komsijskim pogledom sa prozora i pustim ulicama se uputih ka mestu sastanka, Mitrovica nije tako mala varos ali devedesete i raznorazne privatizacije dovele su do toga da ulice u 6 sati budu prilicno puste, nema vise velikih fabrika i reke ljudi koja bi tekle ka njima, danas se radi od 8 ili 9 pa do predveče, zašto bi ljudi stizali na ručak kući i pričali sa svojim porodicama o lošim šefovima i državi koja ne brine o njima kad mogu da dođu mrtvi umorni kući,istuširaju se i legnu, ne moraju ni da jedu.. ionako nemaju šta!

Sreli smo se negde na pola puta od dogovorenog mesta, nismo stali,samo smo klimnuli glavom i okrenuli se ka zapadu, tri viteza na tri ata od iste majke spremna za konacan boj, potragu za nadom…kenjam a nismo ni krenuli, ali ovo je za mene stvarno bio put kojem je cilj bio nesto drugo….

…pred nama je bio dosadni auto-put,kilometri motociklisticke nepravde, postojala je i ideja da se ide koridorom ili podravskom magistralom ali smo za danas imali cilj da predjemo 800 km pa smo odlučili da prvih par stotina predjemo tom glupavom pravom linijom, stali smo prvi put na oko 50 km od Zagreba, sipali gorivo i nastavili put. Na pumpama su nam uredno zavrnuli po par kuna što nije propustio da uradi ni čikica na naplatnoj rampi kod granice… ako već morate da sipate onda najbolje spremite u novčanik nešto kuna!


….onda rastemo, volimo roditelje, bake i dede, bracu i sestre, pa zatim krenemo u skolu, prvi put se zaljubimo i mislimo da je to ta ljubav, onda dodju i prvi problemi, pocnu izlasci i malo ozbiljnije ljubavi,i tako par godina…. nakon toga se pojavi neko s kim pomislite da biste mogli živeti ili to on pomisli pa misli i za vas. Desi se ponekad,samo ponekad da se sretnu dve srodne duše na vreme, one se inače uvek sretnu ali im duhovi prošlosti ne dozvole da prežive, obično živimo svoj život onako kako nam drugi kažu da treba….onda jednog dana počnemo da razmišljamo o onome šta mi želimo, da li je to život koji tražimo i da li smo baš samo mi nesrećni što nikad nismo spoznali onu pravu istinu o ljubavi…

Čim smo prešli granicu sišli smo i sa auto puta, Krško je bilo pred nama i Sava koju mi poznajemo na neki drugi način, ovde se vozimo odličnim putem sa dugačkim zavojima uz samu reku sa jedne strane i brdašca sa druge, Sevnice pa Radeče, setih se papira, Zagorje ob Savi, Kišovec… ovde smo se već počeli sretati sa tamnim oblacima ali smo još uvek uspevali izbeći kišna odela, što smo se više približavali Ljubljani saobraćaj je bio sve gušći a kod aerodorma vozimo bukvalno po beloj između kolona automobila.
Ovde se već srećemo sa Alpima, vozimo pod njima, ali ih ne vidimo jer su svojim vrhovima zarobili mračne oblake, kroz Kranj i Naklo pa na Tržič, lagano se penjemo i približavamo Austriji, pokoja kap kiše nas sad vec konstantno lupa po glavama… ulazimo u tunel i opraštamo se sa severnom braćom. Dobrodošlicu u Kernten nam je napravio takav pljusak da se nismo odmah ni setili kišnih, stajemo posle par kilometara kada smo se uverili da neće stati i oblačimo se, ovde postoji spust od nekih dobrih stepeni, nisam čak siguran da sam vozio niz strmiju padinu, on nas je dočekao odmah po izlasku iz tunela pa sve do jednog restorana gde smo i zastali da se uvučemo u ta odela koja su valjda i pravljena da se teško oblače ili je to slučaj samo sa nama debelima! Naravno posle samo par kilometara kiša je stala, ali ja ne skidam kišni ni za šta i tako sve do Vilaha veoma veoma lepim i brzim putem, ovde može da se vozi baš baš lepo!
U Vilahu obilazimo Luis, neki nešto kupuju a neki i ne, ja dižem tenziju da krenemo jer meni nije do moto opreme, jer nisam zbog nje ni došao… ja sam ovde drugim poslom….

…i tako počnemo u jednom trenutku da se plašimo, prolazimo ulicama i gledamo zaljubljene koji će i sami jednog dana shvatiti da to nisu , samo će retki imati tu sreću da osete taj akord života i zasviraju na toj tamburi….
I tada, kada se najmanje nadamo.. desi se, pukne nas usred te lude glave, zarobi nas neko ko naravno ne može biti naš, neko ko ima svoju prošlost i svoju budućnost, možda dobijemo pokoji trenutak sadašnjosti ali nam bude malo,pokoja mrvica sa stola što reče pjevač u početku bude ukusna a onda i ona počne da guši i steže u grlu…
Zato sam ja ovde, na ovom putu, u konačnoj potrazi za poslednjom nadom… kaže legenda da na ovim planinama raste jedan cvet, cvet retke plave boje, boje očiju onih koje volimo… i koji ima tu čudnu moć da onaj kome ga donesemo postane naš za ceo život….

Već prilično umorni stižemo u Leinz, gradić pod Alpima koji je trebao da nam bude baza za osvajanje Grossglocknera međutim mi smo smeštaj našli nekih tridesetak kilometara od njega u malom seocetu Zedlach, pansion od drveta sa cvetnim terasama ispod snežnih vrhova…prava idila,fali samo Hajdi…tu nas je glupava navigacija odvela na pogrešan put ali nismo puno pogrešili jer puta ionako više nije bilo… slikanja jeste.. pozvonismo na vrata pansiona ali niko ne otvori, pozvasmo i telefonom ali niko ne odgovori… super rekoh, ispalile nas švabe, verovatno da smo i sami švabe mogli bi se žaliti negde jer smo par dana ranije rezervisali… ali pošto nismo spustismo se u par kilometara niži Matrei i tamo je bilo prilično pusto ali nekako nađosmo smeštaj za 25 evrića po glavi sa doručkom. Matrei je mesto koje se kod nas ne bi nazivalo ni selom ali ima hotel sa 5 zvezdica gde dolaze matore švabe da odmore svoja matora tela na planinskom vazduhu.. valjda pre nego napuste ovaj svet,ima i restoran gde smo platili večericu 70 evrića za nas trojicu.. prošetali se do sobe i legli da odmorimo, ujutro treba poraniti a pogotovo ja…..

Probudio sam se oko 6h,saputnici su još uvek spavali i nisu ništa sumnjali..baš ništa,izvukao sam se iz sela i krenuo uz jedan maleni potok,iako su me noge još bolele od jučerašnje vožnje nisam mario za to,želja i nada su me vodile tog jutra,ništa nije bilo važno….ugledah jedan proplanak i ponadah se da je mojoj potrazi kraj,bio je prekriven cvećem najrazličitijih boja,uleteh u tu oazu mirisa zaslepljen bojama,voda mi je krenula na usta od nekog neshvatiljivog uzbuđenja da sam našao svoj konačni mir u životu,slepo verujući u snagu te alpske legende….tek tada primetih da je Sunce počelo da izviruje nad vrhovima i da su cvetovi koji su mi izgledali plavi ustvari krvavo crveni i da nisu čak ni lepi onako kako su mi izgledali u svitanje…dobro pomislih,imam još tri dana ne bi bilo ni u redu da sam ga odmah pronašao..pogledah na sat,bilo je osam i vreme da se vratim,sada su i oni već ustali i pitaju se verovatno gde sam..

Dorucak u pansionu je bio korektan,švedski stočić koji je stalno dopunjavan..cak smo se prećutno složili sa ostalim gostima,nekim holanđanima da oni jedu musli a mi da počistimo mesnati deo…isterasmo motore iz garaže a baka nam poli neke osveštane vode po njima i požele sretan put.
Plan nam je bio da Grossglockneru priđemo sa severne strane tako da se uputismo na severozapad ka Felbertauern tunelu ili kako već,dok smo vozili ka njemu bili smo jedna tri motora koja idu u tom pravcu,na desetine motora u grupama se spuštala u suprotnom pravcu ne bi li od Leinza krenuli na Gross sa južne strane,vreme je bilo idealno za vožnju,pokoji oblačić na nebu nije predstavljao neku posebnu brigu,put naravno idealan kao i okolina..samo za mene nekako veštačka,sve na svom mestu!Stigosmo i do tunela,prolaz 8 evrića,kratko zadržavanje i savetovanje sa ostalim modernim krstašima….Na izlazu iz tunela mislio sam da me neko zeza,drugi dugački tunel i ista stvar na drugoj strani..neverovatan pljusak,stajemo vrlo brzo i ponovo muke sa kišnim,do pre par godina sam nosio jednodelno i muku mučio da ga navučem,ali mi se čini da mi ni sad nije ništa lakše sa ovim…kako se spuštamo tako i kiša postaje slabija ali je ona prava jesenja,dosadna a i hladna…pojimo malo konjiće a i sebe…na pumpi ja psujem odluku da idemo sa severne strane i navigaciju,moj prijatelj koji je nosi i inače jedini zna nemački kaže
„Dobro,sad ti vodi…“ Brbljivac!

Prolazimo kroz nekoliko veoma interesantnih ali maltene identičnih mesta Mittersill,Stuhlfrelden…tražimo kafanu da se ugrejemo ali svaka pred koju stanemo radi tek od 11:30 najranije,kod nas u to vreme pošten svet već povraća…. Stižemo u Zell am see,gradić sa prelepim jezerom pod snežnim vrhovima,ovde se vreme malo popravilo ali je na žalost jezero pod nekim niskim oblacima tako da od obilaska istog nema ništa,uspevamo da nađemo kafanu i to kafanu čiji je gazda predsednik kluba ljubitelja Puch motocikala…po svim zidovima vise poklopci wc šolja,interesantan enterijer…hvala,švabo..kenjati nećemo ali ćemo Franciskaner popiti!
Ja nastavlljam da vodim,put je sad sasvim suv i vozi se dosta brzo,naravno motora je sve više..izlazimo iz grada i polako se penjemo ka našem konačnom cilju,predeli su kao sa razglednica,tu su i kravcice fali samo mrmot…stajemo uz neku česmu da se osvežimo,tu je i jezerce i vodopad…navlačimo opremu i sedamo na motore ali posle samo dve krivine i predjenih 300m stižemo do kapije gde je velika gužva i ponovo stajemo i skidamo se….navigacija nam je mogla reći da smo blizu ali navigaciji je još uvek povređena sujeta…

…Ja se osvrćem na sve strane,osetim ga,osetim da je blizu,ako ga ovde nema nema ga nigde,dok god vozim motor mislim o njemu ili njoj,ne znam više ni sam,pretražujem livade pogledom,uskoro ćemo u oblake pa će potraga biti teška,tešim sebe da potraga za onim što donosi takvu radost ne može biti teška,da ne sme biti neuspešna…kolega se vraća sa ulaznicama,moramo da krenemo….

Iz oblaka u oblak,već polako gubimo nadu da ćemo uopšte videti te ponosne kamene starine,put već opisivan na ovom i sličnim mestima,uostalom ovde se i voze samo motori,ovde je njihovo carstvo…naiđe i pokoji zalutali automobil ali to i nije njihova priča,daleko su oni od istinskog kontakta sa prirodom i slobodom koju mogu da pruže samo dva točka..i dva cilindra..hehehe!
Postaje već propisno hladno,prešli smo 2000 m visine i par puta stajemo ne bi li iskoristili neverovatnu privilegiju koja se pruža samo odabranima…grudvanje u junu,sneg je prljav ali nije ni čudo…on je ovde mnogo duže od nas,tačnije od je ovde od postanka…Stižemo do Bikers point-a,na kaldrmi led,vozim lagano,gore je toliko hladno bilo da sam se zadržao samo par minuta,krecemo dalje ka Grossu…

..vreme se menja bukvalno svakog minuta,čas pomislim da će sneg a čas Sunce obasja sve te nestvarne vrhove,tada ulećemo u maglu ili oblake ne znam ni sam šta,ja vozim prvi i ne vidim ništa,na tabli Grossglockner 19km,mene već muka hvata…em sam ćorav em sad i magla a i zimaaa,ulazimo u neke male tunele a ja bukvalno milim,neke švabe nas tu obilaze a ja se čudim kako voze tako brzo kad se ništa ne vidi..posle shvatim…vide ti glupavi sateliti koji prenose sliku ispred njih,lako je tako…Odjednom Sunce i poneki sitni oblak,iza prve krivine mala livada i sto sa klupama…idealno mesto za ručak,aufiderzen svabe na bezdušnim beemvejcima..kulen je na stolu!

Srećni i najedeni krećemo dalje,put sjajan,vreme takođe..i konačno stižemo,pred nama ponosno stoji najviši vrh Austrije a ja tipično balkanski kažem „Ajd slikajte to sranje pa da idemo kući…“
Moram da priznam da ovde ima nešto,oseti se neka moć pred tim vrhom i tim glečerom ispod,vibrira u vazduhu neka neverovatna snaga koja izbija iz njih,kao da se čuje nešto,a oni i imaju šta da kažu,oni znaju sve o nama..samo mi ne umemo da slušamo…

Južnom stranom se spuštamo ka Lienzu,u jednom delu nas hvala kiša ali ništa strašno,meni je već dosta i kiše i hladnoće,jedva čekam da stignem u sobu,istuširam se i popijem pivo na terasi,stižemo u Lienz ali sobu nije moguće naći jer je neki praznik u Austriji pa su svi došli ovde na odmor,gradić je pun nekih silnih baba i deda na biciklima kojima uopšte ne stoje one biciklističke gaćice ali jebe se njima šta misli prljavi balkanac..u hotelima soba 70e po glavi ,nalazimo kulturan smeštaj u obližnjem zaseoku za kulturnih 25e opet sa doručkom!

Terasa,kulen,kobasica,slaninica,rakija…gotovo idealno,fali samo ona!
Kasnije odosmo na večeru u obližnji restoran ne bi li pojeli i neku čorbicu..tu dobismo nešto najodvratnije što sam probao u životu,tanjir sa malo supe i nekim kolačićima od dva testa a između džigerica,a puno toga u tanjiru..kao pomije..rindsuppe pisalo a mi glupavi mislili teleća ragu…ahaaa..
Konobarice u narodnim nošnjama se toliko potresoše što se to nama ne sviđa da nam donesoše gulaš supu koja je mogla da prođe…

Opet sam se iskrao iz kreveta,niko me nije čuo,sedoh na motor i uputih se nazad ka planinama,nemam puno vremena pa žurim,video sam juče jednu divnu osunčanu padinu gde mora da bude ON,samo o tome mislim a polako me trese panika da ga neću ni pronaći,onda bi sve bilo uzaludno,sav ovaj put bi bio pogrešan..silazim sa motora i trčim uz stene,pokoji cvet..nađe se i plavi ali to nije taj koji ja tražim,on je poseban..drukčiji od svih,ja bih ga odmah prepoznao,sanjam ga svaku noć,ja znam kako ON izgleda.Letim po proplanku,gubim se vremena je sve manje,nešto mi žulja oči,očaj me obuzima…sedam na jednu stenu i plačem,gotovo je…kraj….zbog ove hladnoće i čestih kiša odlučili smo da se umesto kroz talijanske alpe vozimo ka Trstu i Jadranu..malo da se ugrejemo,tamo ON nije sigurno,a neće biti više bitno ni gde sam ja….

…Prvo što smo uradili posle doručka je bilo navlačenje kišnih…ponovo,nije prošao dan bez njih,ali kiša nas je pratila samo do granice sa Italijom,opet je granica u brdu i na nju se nailazi na izlasku iz tunela,’fiderzen i bonđorno…put odličan i brzo se spuštamo u podnožje gde kreće fantastičan put ka Udinama,jeste malo više opterećen ali obrtaji su skoro stalno u crvenom,dugačke krivine jedna za drugom…u Udinama takva gužva da me muka uhvatila,jedva smo se izvukli it grada,ovde svi voze kola, i babe i dede i deca…kako smo se približavali Trstu put je ponovo postajao idealan za motor,onaj hrapavi sa kamenčićima u sebi,sa dugačkim krivinama..pomisli čovek da je na stazi…

Kako smo ušli u Trst ja sam imao želju da se okupam..molbe su mi uslišene,malo smo se provozali kroz grad pokušali da nađemo otvorenu piceriju ali nismo uspeli,besni napustismo Ponte rosso koji ni ne videsmo i uputismo se ka Sloveniji…opet glupavi autoput ali smo za manje od sata stigli do Kranja tj Nakla gde nas je čekao Aleš i hladno pivo,tuš i večera!Malo smo posedeli, podelili par piva,izjadali se i na spavanje,umor čini svoje a i put je ujutro pred nama…ustali rano i krenuli..Hrvatska,Srbija,Sremska Mitrovica..kuća!

Naredno jutro mi je bilo najgore u životu,moj put je bio uzaludan,sve što me je vodilo i vuklo da nastavim je nestalo,svi snovi su srušeni,ostade samo školjka od mene..sedoh na motor i uputih se,svaki metar me je boleo,kada sam sišao i počeo da se penjem uz stepenice mislio sam da ću se srušiti,svaki korak je predstavljao problem,kao da je neko trnje posuo..jedva se probih do vrata,nisam imao snage da pokucam,uhvatih za bravu i polako počeh da otvaram vrata…odjednom neka čudna svetlost istrča napolje,cela prostorija je bila okupana nekim neverovatnim plavim sjajem….nisam mogao da poverujem,toliki put,tolika potraga bili su potpuno nepotrebni…plavi cvetić,moj plavi cvetić…sedeo je za stolom..“Dobro mi došao…“ reče..

Autor: Mc Sremac

    

Zaključeno je komentarisanje.