Mitrovica – Durmitor – More

Krecem u Crnu Goru. Supermoto tockove sam zameno cupavim tako da je TTR opet enduro. Okvirni plan je da izbegavam asfalt. Ne po svaku cenu, ucim na iskustvu majstor Kvarise. U svakom slucaju sto manje magistralnog puta sa puno narodne milicije i izludelih vozaca. Rok je tri dana da stignem do mora, za nazad ne znam . Kako bude.

Put Sabac-Valjevo izbegavam, dvoumio sam se da li da idem preko Cera i na kraju odlucio za varijantu Sabac-Ub-Mionica-Valjevo. Do Mionice kako tako, ali sto dalje prema moru sve gore. Gledam kuce i ljude i mislim da iz celog sela ne bi mogao da istresem 100e. Oni zive u nekom drugom svetu koji ne dopire do medija. Mogu da se pojave samo u crnoj hronici.

Pre valjeva obilazim Petnicku pecinu. Dalje idem preko Lelica na Povlen. Smestaj u seoskom turizmu je 10e. spavanje i tri obroka. Za te pare ne mogu ni kuci da prodjem. Malo iza Lelica nestaje asfalt. Makadam je odlican, tu negde na Povlenu kucu ima bivsi direktor milicije pa je sredio put. Hvala mu. Pre 10 godina sam istim putem prosao biciklom.

Bilo je strasno, put je povremeno nestajao i pretvarao se u vododerinu. Imao sam 6 sati uspona, od Lelica skoro do Kosjerica.

U jednom od Taora, gornjem cini mi se, su vrela i ovaj mali vodopad. TTR je prosao bez problema, ali varijanta preko gornjeg Taora nije za fensi endure.Nailazim na asfalt, ne ide mi se preko Kosjerica pa skrecem prema Jelovoj Gori. Put je skoro radjen, nasut je krupan sljunak- tucanik pa motor klizi.

Zamislio sam da cu brzo stici do Uzica ali se oduzilo. Srecem nekog dedu i pitam:

-Kol’ko ima do Uzica?
-Sat i po.
-Kol’ko je to u kilometrima?
-Ne znam.
-Doobro, u zdravlje.

Tu negde prodjem pored beraca malina. Vratim se i pitam:
-Posto maline?
-Dzaba , evo kesa pa beri, al’ da pricas.
-Sta?
-Sta god hoces.

Shvatim da se vec dugo zajedno i da su sve price vec ispricali. Nista, pricam ,serem tako, kako je u
zatvoru u Mitrovici, jesam li skoro bio u Martincima… kljucne stvari ne znam, cene bravaca, stocne hrane.

Vidim dobri ljudi odusevljeni tranzicijom i evroatlanskim integracijama. Kazu da jedva cekaju da dodjemo na belu Sengen listu. Da mogu da putuju kao sav normalan svet…Kaze da nije prvi put da nas penetriraju u bulju, ali prvi put je ovako lako. Udje-izadje i gotova stvar. To je valjda zato sto su nam objasnili da je silovanje za nase dobro i da smo mi na dobitku zbog toga. Nakon politike fudbal preskacemo, to vise nikoga ne interesuje. Domacin kaze da je pre 10 godina ovuda prosao neki ludak na biciklu. Svet je malo mesto pa je jasno i ko moze biti taj ludak. Krecana sam i nicega se ne secam, on me podseca. Dzaba mu , nitro je isprao sve. Pitam jel’ on glavni menadzer, nemaju to kaze. Ne mogu da se nacudim. Ni pijara nemate? Ne. Au kako se ovi ljudi ne razumeju u napredak. Pa kod nas i komunalno ima pijara. Sta radi pita. Glupo mi da kazem da se dobro krese pa smisljam na brzinu. Svako jutro na lokalnoj televiziji podnosi izvestaj ko je proizveo najvece govno u poslednja 24 sata.

Na Zlatibor se penjem starim putem koji nestaje iza Mackata kod raskrsnice za Kremnu. Vracam se prema Sirogojnu, pa u krug: Gostilje(vodopad)-Ljubis-Vodice.

Obilazim rodnu kucu Dimitrija Tucovica. Citam njegovo oprostajno pismo pred pogibiju. U to vreme nije bilo civilnog sluzenja vojnog roka.

Silazim do manastira Uvac. To vec lici na avanturu. Kola ne prolaze tim putem. Pokoji jaci dzip moze i naravno TTR. Do Priboja nije daleko. Srecem neke pesake koji su dosli sa te strane. Nedaleko odatle je i Jablanica. Kaze mi neki deda da su Nemci dosli u selo ’41. Njih trojica na motoru sa prikolicom. Zakucali su nesto na drvo, kao da neko zna da cita i otisli. To je bilo sve od rata. Sa Nemcima naravno, ostalo su odradili izmedju sebe.

Dole na potoku-reci Uvac nailazim na nesto sto nisam video od detinjstva. Stotine leptirova, sve se plavi od njih. tesko ih je slikati posto beze kada pridjem.

Sutradan dobijam ludu ideju da od Semegnjeva (zel. stanica na Zlatiboru) predjem do Mokre Gore. Mrzi me da idem preko Tare a na karti mi ovo izgleda blizu. Pitaću seljake , mora da ima neki put. Sve je lepo smišljeno, fale samo dve stvari: seljaci i put. Nigde zive vaske, vozim se vec skoro cetiri sata po planincini. Kuca, tj. pojata ima ali su napustene. Puta nigde. Naidjem na neku stazicu koja bledi, bledi pa nestane. Onda kako sidjem dole pocne nesto ponovo da se nazire ali kratko traje. Tako me jedna stazica odvede do potoka. Tog momenta mi je bilo logicno da put ide potokom. Kako moze drugacije? Potok je sve uzi i sve dublji i kamenje je sve vece tako da u jednom momentu stajem. Napred ne moze. Ne moze ni nazad posto je duboko i uzano i ne mogu da okrenem motor. Mogao sam lepo smirglati u radonici. Guram motor u rikverc okrecem ga na prosirenju i idem nazad. Stalo je u jednu recenicu, uzivo je bilo malo drugacije, onako vise rastegnuto. Napred i nazad vise ne postoje. Svejedno mi je gde cu izaci. Nailazim na deblo dovuceno do staze. Vristim od srece. Ono sigurno nece nazad u sumu, asfalt je blizu. Konacno stizem do Kusturicine varosi. Ritual je isti bilo da se vratim iz kafane ili nekog drugog sranja. Onako razborit pod naletom neke meni do tada strane pameti kazem sebi: Nikad vise.

    

Zaključeno je komentarisanje.