Jedan dan u Srbiji, Srbija u jednom danu

Penjanje na plininu opet donosi olakšanje. Kao da je neko uključio klima uređaj ;). Na Vodicama stajem da uslikam lepotu:

A tamo, njih dve beogradske frajlice, upravo izašle iz autobusa, pa krenule makadamom u pustahiju. Scena kao iz „Ko to tamo peva“ ;):

U dva skoka do Partizanskih/Kraljevih (ko kako voli) Voda, tankovanje i pauza…

Motor napojen, vozač osvežen (hvaljen bio uticaj globalizacije i velike klimatizovane pumpe sa hladnim napicima ;)) – krećemo na Taru!

Put je savršen i bio je relativno prazan, svakako manje opterećen od proseka za ovu deonicu. Kada bih sada ovde naveo za koliko sam prešao deonicu od centra Zlatibora do Kremne i onda uspon do Kaluđerskih Bara na Tari, neko bi mi reko da lažem ;). Zato ću da ćutim, ali fotki iz vožnje nema… 😉

Prva fotografija je sa puta Kaluđerske Bare – Mitrovac. Iz nekog razloga, uz put na Predov Krst. Posle 20-ak km truckanja i izbegavanja poludelih vozača iz suprotnog smera u krivinama na jednotračnom putu, dolazi se na Mitrovac:

Odavde je svega nekih 13-14km do najlepšeg jezera na Tari – Zaovinskog jezera.

Na jezeru je bio dogovor da se nađem sa Petrom i Ivanom. No, kako sam stigao nekih 2h pre plana (malo brža vožnja), ne nalazim ih na plaži, pa rešavam da krenem ka Predovom Krstu putem oko jezera. Baš u blizini mesta gde asfalt prelazi u makadam, pruža se najlepši pogled na jezero:


Jezero je ovih dana u najlošijem stanju od kada ga poznajem – voda je ispumpana i nivo je pao nekih 10-ak metara. Očigledno da su postojala vršna opterećenja u elektroenergetskom sistemu koje je valjalo peglati…

Elem, vozio sam gore, vozio sam dole, a mojih drugara još nema na jezeru. Na telefon se ne javljaju – šta da radim, jbg mrzelo me da se kupam sam, ‘ajde na Perućac.

I tako na putu, negde iznad sela Zaovine u jednoj krivini naletim na njih. Petar i Ivana u novoj opremi, nisam ih ni poznao – poznao sam u magnovenju samo oznaku Plave grupe sa Relija ;).

Susret na putu, uvek sam to najviše voleo:


I tako, priča, druženje, zezanje… Neki od nas na Mokru Goru, a neki lagano kući. Ima još da se vozi, a već sam prešao preko 500km.

Put sa planine na Perućac je oduvek poznat po fantastičnom prizoru na Drinu. Levo je Bosna, a desno Srbija. Fenomenalno:

Nedugo zatim, dolazim i do Jezera Perućac i jedne od najimpresivnijih brana u Srbiji. Jezero je još pre samo mesec dana bilo potpuno zatrpano smećem iz deponije koja se izlila. Sada je očišćeno, puno i ponovo u elementu:

Ipak, još neko vreme ne bih se kupao tamo ;).

Inače, tog vikenda od Perućca do Rogačice bila je u toku čuvena „Drinska regata“. Stotine čamaca, hiljade dobro rapoloženih ljudi i vesela atmosfera. Bajina Bašta je puna, a svuda uz put, od Perućca do Rogačice su ovakvi prizori:

Veselo raspoloženje, ali veoma oprezna vožnja…

Penjanje na Debelo Brdo, označilo je kraj gužve na putu i gužve pored puta, ali je zato sam asfalt postao očekivano loš.

Debelo Brdo – eh, šta reći: mnogi mrze tu deonicu, naročito kada su umorni kao što sam ja u tom trenutku počeo pomalo da bivam. Neopsporno je izazovna, jer predstavlja stalnu smenu izuzetno dobrog puta, koji vuče na brzu vožnju i krivinarenje, i izuzetno loših deonica sa nezgodnim serpentinama, a na momente čak opasnim detaljima (setite se čuvenog klizišta koje godinama ima duboki makadam celom širinom puta, odmah nakon brze krivine!).

No, ja Debelo Brdo volim, i to naročito u smiraj dana, kada Sunce počne da u zlatno boji sve te prizore:

A kada počne ovakva deonica, svaki kilometar je pravo uživanje:

Kako sam se dobro zaleteo sa Debelog Brda, dok sam se zaustavio 😉 pauza je bila umesto u planiranom Valjevu, tačno ispred Lazarevca. Ovde sam naterao sebe na malo duži odmor (kao, vikend+Ibarska+umor=potencijalni problemi) i naručio kući palačinke ;).

I tako, u zoru krenuo, a u smiraj dana evo me opet pred Beogradom. Sunce tek što je palo za horizont:

Sve u svemu – sjajna dnevna tura. Svašta za videti, svašta za voziti. Krivina toliko da pri kraju dana pomalo i prestane želja (al’ kad’ bi se zezali ;)). Ni metar auto-puta, 752km ukupno. Četiri planine, plus Pešter, četiri velika jezera, dve velike reke i sijaset zanimljivih i lepih gradova i mesta. I zanimljive klope (što tradicionalno uglavnom ostavljam van putopisa ;)).

I najvažnije – mnogo lepih puteva u jednom danu…

Vidimo se negde na putu!

    

Zaključeno je komentarisanje.