Jedan dan u Srbiji, Srbija u jednom danu

U poslednje vreme vozio sam puno dugih tura u danu. Svega je tu bilo po malo – i Bosne (malo više 😉 ) i istočne i južne Srbije i Rumunije i Hrvatske i Slovenije itd. Što bi se reklo moderno – ceo region ;). Svaki vikend je bio dobrano iznad 1000km (al’ ko broji 😉 ).

Ipak, prethodnog vikenda vozio sam možda ultimativnu dnevnu turu, koja svakako zaslužuje svoj putopis.

Plan je bio ambiciozan. Startovati u Beogradu, a onda u jednom danu voziti najpre pored Ibra, možda najboljim putem za vožnju motora u Srbiji (Kraljevo-Raška), posetiti Novi Pazar, onda putevima mojih predaka preći Peštersku visoravan, izaći na Zlatar, pa potom i na Zlatibor. Sa Zlatibora na Taru i tu se sa drugarima (koji su bili na svojoj turi) naći na Zaovinskom jezeru (kupanje, dabome), pa preko Valjeva kući u Beograd na spavanje…

I tako, na motoru sam bio već u 6:05h ;). U Beogradu Sunce se tek rađa. Ko voli filmove Stefana Arsenijevića (jedan od nas iz blokova  😉 ), zna odakle ideja za sledeći kadar. Jbg, u međuvremenu izgrađeni GTC malo kvari sliku, ali ipak:

… moj omiljeni kadar rodnog grada (Novi Beograd) u svitanje.

Ibarski put, bez obzira na neradni dan i rano jutro, je bio standardno pun. Do Ćelija čovek je više u levoj, nego svojoj traci ;).

Ipak, negde već od Ljiga trasa je prazna i uživanje počinje.

Veoma brzo 😉 dolazim do prvog stajanja. Maglič, stoji ponosan na steni iznad Ibra, negde iza Kraljeva na putu za Rašku:

Priroda je predivna, a izmučeni Ibar je oduvek upečatljiv:

Kao što rekoh, put Kraljevo-Raška je možda i najlepši put za vožnju motora u Srbiji. Jedina mana je što ima svega 67km ;). Fantastičan put. Iz razumljivih razloga 🙂 nema fotografija iz vožnje.

Na kraju ove deonice je Raška. Mali i lep podkopaonički gradić:

Kada vas put nanese, zastanite u Raškoj. Vredi svaki minut.

Kafica, još je rano, kratak odmor i pravac obližnji Novi Pazar. Novi Pazar je centar tog regiona, najveći grad u jugozapadnoj Srbiji, opština ima preko 120.000 stanovnika, a grad je živ, mešavina orijenta i haosa tranzicionog Zapada. Ipak, jutro je sporo i ležerno. Dolazim u centar grada:

Izborna atmosfera je još sveža ;):

Nisam stajao ni 5 minuta, slikajući, prilazi mi kolega i želi dobrodošlicu. Razgledamo još malo grad:

Iako je još jutro i ni najmanje nisam gladan, biti u Pazaru a ne probati ovo je greh:

Inače, sve lokacije za ćevape su dobre, ali ja nekako uvek završim „Kod Jonuza“. Za mene, pazarski ćevapi su daleko najbolji u Srbiji (i šire ;))…

No, vreme je da krenem na Pešter…

Pešterska visoravan je, za one koji nisu bili, jedan od najlepših lokaliteta Srbije. Nalazi se na velikoj visini (oko 1200 mnv) pa je temperatura za vrelih julskih dana, veoma, veoma prijatna. Osim toga, postoji legenda u mojoj porodici da su se naši preci, početkom 19. veka, doselili u Šumadiju (Kragujevac) upravo sa Peštera. Istina ili ne, tek za mene Pešter oduvek ima neku emotivnu privlačnost, još više pojačanu činjenicom da sam tamo premalo odlazio.

I eto me kako hitam od Pazara veoma lošim putem, ali dobrog raspoloženja. Kako sam ispred Raške već preskočio posetu Studenici, preskačem ovoga puta i posetu Sopoćanima – preduga je vožnja u ovom danu. Pešter počinje da se otvara i pogled da puca:

Na sreću, kraj pazarske opštine i početak opštine Sjenica predstavlja i kraj lošeg, a početak odličnog novog puta. Samo penjanje na peštersko polje, iako vodi serijom neverovatnih serpentina, usled novog puta predstavlja pravo uživanje.

A kada stignete gore, vrućina prestaje, a ushićenje počinje. Pogledajte:

Put je pust i fenomenalan:

Ozbiljno sam razmišljao da se okrenem i vratim još koji put gore-dole ;). Zaista prelepo, a fotografije mogu da dočaraju možda samo 10% ambijenta. Vožnjom zbog koje se i seda na motor, dolazim do Sjenice. Mali, siromašan gradić. Vidi se da su zime ovde samotne i surove. Obećavam sebi da ću dolaziti na Pešter češće. Žena ima familiju u obližnjoj Ivanjici, pa eto i povoda… Bilo kako bilo, od Sjenice, pored sjeničkog jezera polako krećem ka Zlataru i Zlatiboru. Jezero se ne vidi sa puta, ali znam da je tu. Sjajno raspoložen, slikam okolo.

Penjanje na Zlatar vodi korektnim, ali opasnim putem. Put je neopterećen i vuče u brzu vožnju, a peska u krivinama i na putu ima veoma mnogo. Pogledajte kako to izgleda:

I to, budući da sam fotografisao sam u vožnji, najozbiljnije situacije nisam ni snimio. Ako vas ovuda put nanese – povećajte koncentraciju!

That being said ;), ovakvim predelima prosto je nemoguće voziti sasvim lagano:

Zlatar, a mnogi ga zovu mini-Zlatibor ;), je ništa manje lep od poznatijeg brata:

Hoteli pri vrhu Zlatara su najbolji znak da ubrzo pristižem u Novu Varoš. Odmoran sam i odlučujem da ne stajem.

Na deonici Nova Varoš – Kokin brod put je u kompletnoj rekonstrukciji. Makadam, radovi, prašina na sve strane:

Putari saobraćaj puštaju naizmenično, tako da vam pauza od 15-ak minuta na Suncu i neizdrživoj vrućini, u prašini od kamiona iz suprotnog smera, ne gine. Mislim, za one koji mogu to da izdrže ;). Za ostale: živeli motori!

Sve u svemu – odvratna deonica.

Jedino dobro u njoj je što se na kraju radova nalazi Zlatarsko jezero. Jezero, tako prečesto ispražnjeno i devastirano, ovoga puta je puno i prelepo! Kupanje je u punom jeku:

U trenutku odlučujem da se ne kupam, iako bi mi posle upravo preživljenih oblaka prašine kupanje baš prijalo. Bolje da požurim na Zaovine i tako tamo produžim dogovoreno i planirano kupanje sa drugarima.

Odmah nakon Zlatarskog jezera počinje penjanje na Zlatibor. Novi put je savršen, a predeli predivni:

Da nije ovako kratak, a i za nijansu više opterećen, ovaj put svakako bi bio uporediv sa mojim all-arround srpskim favoritom, putem Kraljevo-Raška.

    

Zaključeno je komentarisanje.