Albanija na dlanu

Kao i sve dobre priče – počelo je nekako na brzinu i neplanirano.

U dve nedelje odmora trebalo je uglaviti more i sasvim drugu, ranije planiranu, rutu motorom. Ideja je bila do Grčke motorom, a nakon toga žena kući, a ja dalje u Jermeniju (zašto tamo – to je druga i duga priča).

Onda su stvari počele da se komplikuju: te ipak još nije otvorena granica između Turske i Jermenije (znači mora preko Irana, a onda fali dana), te ženi se ipak ne vozi auto do Sartija i nazad i na kraju završni udarac – u ponedeljak i utorak moram nazad u Beograd. Neki sastanci (hej, odmor je – pa šta onda ;)) za koje nisam imao luksuz da ih odbijem.

I tako vozim sa Sitonije u Beograd, po hiljaditi put obećavam sebi da je sledeća godina ta u kojoj ću da kažem da je dovoljno, oteram sve u 3LPM i definitivno i asocijalno se posvetim samo sopstvenoj slobodi :aha:, a u pozadini sve razmišljam gde bih mogao motorom od srede.

Prošao ponedeljak, prošao i utorak prepodne. Dođem do daha da završim misao gde bih to mogao sutra ujutro. Ne mogu daleko – to znam. Od ovog blizu: Rumuniju sam vozio ove godine uzduž i popreko, Alpe bio na proleće, Bosnu znam napamet, Sloveniju, Hrvatsku isto, a i nekakao su mentalno blizu, nije to – to ;)

Znači ostaju Bugarska i Albanija. Albanija mi zvuči kao veća avantura, prosto nekako mi se više ide. Plus u Bugarskoj sam bio nebrojano puta, u Albaniji nikada…

I tako odluka je pala – Albanija! Imam nekoliko sati za pripremu rute i okvirnog plana, ali i ne treba mi više. Tu je i BJB. Sećam se neodređeno da su Saša i Vesna početkom godine pisali odličan putopis iz Albanije (putopis), pun korisnih saveta. Ostala mi je mentalna zabeleška da potražim taj putopis kada jednom budem krenuo za Albaniju. Planiram rutu, pakujem se na brzinu i pišem Sashi nekoliko pitanja i molbi za savet.

To veče, ranije dogovoreno, zagiba se do kasno, tj. rano (i mi mladi imamo dušu :hej: ). Na spavanje odlazim tek pred zoru, a sutra me čeka deonica do Ohrida.

I tako, tek oko podne, krećem od kuće. Još namćorast penjem se na motor. Žena sišla do garaže da me isprati, smeje se i fotografiše:

Do Ohrida, planiranim putem ima oko 650km. Nije strašno, ali već je kasno, a planirao sam da svratim i u Han na pićence sa Igorom (Steeler). Preskačem viđanje sa Sašom i ne uzimam karte Albanije koje mi je čovek ljubazno i drugarski obezbedio (Saša: hvala i ovako javno, kao da sam uzeo).

Motor ne traži mnogo – samo gorivo, napumpane gume i, cinici bi rekli za BMW, ulje;). Negde na auto-putu, posle prve etape buđenja (:moto3:), stajem i rešavamo sve to. Putujem lako natovaren, smeštaj je planiran (makar načelno) u čvrstim objektima:

Do Hana (Vladičinog, prim. aut.) u dva skoka, k’o dlanom o dlan. Imao sam sreće u Grdeličkoj klisuri. Samo umerena gužva, a to znači vožnja za osmeh od uha do uha…

U Hanu, društvance seda kod Dekija (prvi s desna) u kafić na piće:

Igor, rodom iz Hana, je na odmoru, došao kod svojih, pa ne mogu da samo prođem magistralom a da ne popijemo piće. Ćaskanje, smeh… Planira se buduća moto avantura koju ćemo mi sa fotografije, ako Bog da zdravlja i para, voziti sa još nekim ljudima odavde sledeće godine.

Inače, Igor (prvi s leva ;), steeler na Forumu), je kao što vidite odlično! Prošle godine, u tragičnoj nesreći u kojoj smo izgubili Mariju i Marka, Igor i njegova supruga Dragana su teško povređeni. U teškim trenucima kroz koje smo zajedno prošli, Dragana i Igor su Violeti i meni od tek poznanika postali danas jedni od najdubljih i najboljih prijatelja. Dragana je velika lafica, sasvim sigurno najhrabrija žena koju poznajem. Dva meseca je ležala nepomično u bolnici, bilo je jako teških trenutaka. Ni jednom se nije slomila. Baš krajem ove nedelje čeka je poslednja u seriji operacija, kada će doktori odstraniti titanijumske šrafove koji su pomagali njenoj kičmi da zaraste. Na sreću, oporavak je potpun. Isto kao i kod Igora. Njegova povređena kičma ne dozvoljava mu da vozi motor (iako je u kafić sa gornje fotke došao na skuteru!), ali naša pomenuta avantura za sledeću godinu ne može da prođe bez njega – duži vozilo sa logistikom i filmovaće poduhvat. Lav u srcu!

Kasno je. Krećem iz Hana i za samo tren, u smiraj dana, na granici sam sa BJRM:

Oko Skopja izgrađena je obilaznica. Kilometri se brzo nižu. Rampe sa putarinom su na svakih 20-30km. Na njima gužva, no na sreću motori to brzo i jednostavno rešavaju (a sve mi deluje da su i namerno ostavljeni prolazi za motore :zdravo:).

Dugo nisam prolazio ovim putem, sigurno još od samog početka devedesetih (kao tek punoletan školarac). Zapanjen sam koliko je snažno izražena podela na slovensko i albansko stanovništvo. Nacionalni naboj je sveprisutan. Samo oko Skopja (Aračinovo i okolna albanska naselja) video sam više džamija nego kasnije u celoj Albaniji ukupno. Sve nove, na svakom koraku, po nekoliko u jednom mestu. Slovensko stanovništvo ukrašava vrhove brda velikim simbolima Hristovog stradanja. Potreba da se kroz religiju istakne pravo na zemlju. Nekako zastrašujuće, kao da sam vremenskom mašinom ponovo bačen u Balkan devedestih…

Oko Tetova, predivan zalazak Sunca nad Šarom zaustavlja me da fotografišem:

Šar-planina. Lepotica.

Od Tetova do Gostivara solidan put sa četiri trake. Ide brzo. Od Gostivara do Kičeva je loš put, klizav i pun kamiona, a i ja sam umoran i u tom trenutku nekako neraspoložen za vožnju. I taman kada sam hteo da zaključim da mi ne prija, od Kičeva (sve do Ohrida) kreće veoma dobra etapa. Pravo uživanje. Krivine, odličan asfalt, jedna od onih deonica koja vraća osmeh na lice i razigrava bajkersko srce.

Violeta se istakla i u međuvremenu mi rezervisala smeštaj (Vila Lava, na samom jezeru!) i sms-ovala koordinate. Kakva žena!

Stižem pred konak, brzo i bez problema. U pozadini me dočekuju svetla Ohrida u noći:

Kao da kažu – dobrodošao!

    

Zaključeno je komentarisanje.